Журналист - Интернет портал студената новинарства

Switch to desktop Login

Индонежанско острво као уточиште од брзог живота Istaknut

Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Бали, острво мира и осмеха

“На Балију престајете да размишљате као западњак, материјалиста и постајете особа са искреним осмехом, пуна разумевања и добре енергије''

По статистици бдп-а (бруто домаћи производ), Америка је најразвијенија земља на свету. Ипак, има стопу смртности једнаку нискоразвијеним земљама. Под ту смртност не говори се о природној смрти, већ о убиствима, самоубиствима и тешким болестима. Како је то могуће у једној велесили као што је Америка? Стручњаци објашњавају да је стрес узрочник овакве статистике. Слична ситуација захвата и Европу. Брз живот, кредити, напоран посао, трка за успехом, често и славом доводе до живота који су свакодневно пропраћени огромном количином стреса. Неки се слажу да је таква ситуација и на Балкану. Многи свој бег од брзог живота међу небодерима у загађеним градовима налазе на источној полупопти наше планете. Дестинације као што су Гоа, на обали Индије, афричко острво, Занзибар, Шри ланка, Камбоџа, Тајланд и сличне тропске дестинације све чешће постају нов дом и нова животна шанса бројним уморним европљанима. Још једна позната дестинација за ''нов почетак'' је Бали.

Острво је смештено у југосточном делу наше планете, у Индонезији. Окружено је Индијским океаном и окупано сунцем током целе године. Оно што га издваја од десетина осталих индонежанских острва је његова историја, везана за религију, због које је Бали познат и као ''острво Богова''. Наиме Индонезија је најмногољуднија муслиманска земља, са око 18 000 острва. Међутим, Бали је једино острво које је сачувало првобитну Хинду религију са својих 20 000 Хинду храмова.

На Балију живи велики број Европљана. Све је више и наших људи. Једна од њих је новинарка, Нађа Фишић. Она је одлучила да напусти своју земљу, Хрватску заједно са момком и пође пут Азије у којој већ 6 година живе. ''Ја сам новинар, а мој момак је грађевински инжењер. Оба занимања су у нашој земљи кренула низбрдо. Било нам је доста свега и одлучили смо да одемо одавде. Годину дана смо се припремали за селидбу. Продали смо све што смо могли, од станова до последњег комада гардеробе. У Бали смо се заљубили првог трена, одмах по изласку са аеродрома. Просто се одмах осети добра атмосфера, и добродошлица.'' На Бали су дошли потпуно сами, не знајући шта их чека. Међутим како Балинежани важе за гостољубив народ имали су помоћ локалаца око свих почетних корака. Још првог дана уселили су се у исти дом у ком и данас живе. '' Живимо у месту Баланган на самом југу острва. Имамо дивне комшије и наши пријатељи који нам долазе у посету често кажу да живимо у комуни. Куће су нам повезане једна до друге и међусобно се дружимо. Што се трошкова живота тиче мањи су него на Балкану, за пар стотина еура месечно, две особе могу лепо да живе. На Балију нема потребе за третманима улепшавања, нити претераним шопингом. Одлазак козметичару заменила је лепота сунца. Масаже на Балију су фелонемалне и има их на сваком кораку, такође је ту и кокосово уље, јако здраво за кожу и косу. То ми је сасвим довољно.'' Нађа данас пише за хрватски лист Космополитан и посао јој пружа да често ради под палмом, што јој је посебно задовољство.

Да се посебна енергија осети одмах по изласку са аеродрома, сведоче готово сви странци који му дођу у посету. Један од њих је Срђан Чалија. Београђанин из блокова ког је љубав задржала на овом посебном острву. На Бали је отишао 2011. године, туристички. Већ пети дан се заљубио у Ану, српкињу која је на том острву одрасла. Није му било лако да одмах напусти свој град као ни посао, те је девојку наговорио да се врате у Београд и покушају живот у њему. ''Али једном кад осетиш живот тамо више ништа није исто. У том периоду, десила се Анина прва трудноћа и преломили смо да се ипак вратимо на Бали и тамо наставимо живот.'' Данас Ана и Срђан имају два сина, два ресторана, две сезоне и много мирнији живот. ''Окружење у ком сам живео је постало затровано. Све више зависних људи са лошом енргијом ме је окруживало. На Балију су људи стрпљиви и то је оно чему ме је живот тамо научио. Чак и пословно има више потенцијала него Београд. Жена и ја смо по повратку схватили да морамо да кренемо у неки озбиљнији пословни пројекат јер стиже беба. Тако је настао наш први ресторан, ''Square one'', локал крај плаже, у месту Санур, где данас живимо са децом. Нешто касније отворили смо други, вијетнамски ресторан, који носи име по познатој вијетнамској супи Фо.''

 

У истом месту, Санур, налази се ронилачки центар, "Zero Gravity Diving". Власник клуба, уједно и још један становник овог градића је Бранко Миловановић. Човек који је у Београду имао бизнис и изграђен живот, у својој 40. години такође је одлучио да крене испочетка. ''Спаковао сам кофере и отишао, свестан да мени треба промена, а мојој деци финансијска подршка да заврше студије. Дотадашњу љубав према различитим спортовима претворио сам у каријеру. Запослио сам се као инструктор роњења на Кипру. После две године прешао сам на Тајланд где сам провео три године водећи посао на броду. На путовању по југоисточној Азији, једна посета Балију била је пресудна. Схватио сам да је та земља створена за мене и решио да останем у њој. Што се спокоја којим острво одише тиче, верујем да је везано за религију. Народ је у свакодневној молитви пронашао мир. Верују у карму коју хинду религија проповеда. Све је то утицало на моју промену. То је био процес прочишћења. Кроз процес сам од покајања преко опроста другима дошао до коначног опроста самом себи. Онда почиње прихватање свега што се дешава. Када се све то прође долази се до захвалности, за добро и лоше. Верујем да Азија научи свему томе. Престајете да размишљате као западњак, материјалиста и постајете особа са искреним осмехом, пуна разумевања и добре енергије.''

Неки се не слажу да је Бали само светао. Нађа је свесна и мана које живот на овом острву носи. ''Постоје и ствари којима се ми, Европљани морамо прилагођавати. Инсекти и гуштери постају свакодневни подстанари. Такође и Балинежани ретко запошљавају странце. Готово сва радна места чувају се за локалце. Зато се за посао мораш снаћи сам. Идеалан живот био би баш овде, у рају, али са платом из капиталистичких центара, дакле пакла'' кроз шалу објашњава новинарка.
''Разлика наших људи од Балинежана је што се они ретко политички активирају, тамо их држе у мраку. Овде ипак пратимо медије.У току смо са дешавањима, тамо медији не постоје.''

Бранку не фале вести. У његовој кући телевизија је забрањена. Једина сврха телевизије је гледање филмова и држање презентација о подводном свету. ''Одласком из Србије престао сам да гледам, читам и слушам комерцијалне медије. Они су чиста манипулација у целом свету. Мислим да се све може сазати преко алтернативних медија. Што се овдашње политичке сцене тиче, Индонезија је управо реизабрала председника "Joko Widoo" и мислим да је то одлично. Против кандидат је био милитант, бивши генерал. Јоко је пак донео многе позитивне промене током претходног мандата. ''

 

Неке је на ово оство Богова и спокоја одвело школовање. У месту Улувату живи менаџерка оближњег хотела, Ана Видосављевић. ''Разлог мог одласка на Бали је била стипендија Индонежанског Министарства за образовање. Добила сам стипендију да студирам индонежански језик и културу. Нисам планирала да останем дуже од годину дана, колико је трајао образовни програм, али сам се у међувремену заљубила у Индонезију, добила понуду за посао и одлучила да останем овде. Оно што ме је задржало су сурфовање, острвска лепота са импресивном и јединственом културом и традицијом. Такође обиље добрих пријатеља које сам стекла у међувремену, дивна клима и народ."

Нешто даље, у самом срцу Балија, у месту Убуд, живи Биља Радусин. Први пут је на Бали дошла 2016.године. Компанија за коју ради је отворила представништво на овом острву и њу су послали да испита услове. “Овде су гужве у саобраћају и горе него код нас. Али људи су смиренији. Влада неки чудан закон о саобраћају. Свако вози како жели, а опет без тензије, буке и псови. Овде звук сирене није знак за нервозу већ за претицање. Балинежани јесу јако топао народ. Оно што их разликује од нас је што не кукају. Живе живот такав какав јесте и теже балансу у животу."

 

Постоје и они који живе на релацији Балкан-Бали. Неки од њих су Катарина Батута и Урош Вишекруна, пар из Београда. Каћа и Урош су се упознали на факултету на ком су се и заљубили како једно у друго тако и у фотографију. Поред фотографије  још једна заједничка страст су им путовања и природа. Посао фотографа им је омогућио честе авантуре по свету. Обишли су велики део планете. Од Португала, Финске, Марока, до Јапана, Тибета и Непала. Међутим Балију су остали верни. То је дестинација којој се враћају сваке године и постала им је други дом. Бар једном годишње му оду у посету. “Урош и ја смо пре 13 година открили Бали. Сваки пут када му се вратимо, доживимо и научимо нешто о себи. Оно што дефинитивно оставља најјачи утисак је осмех као главна “валута” за комуникацију. Такође и опуштеност људи, како локалаца тако и странаца који тамо живе. Сви се помешају у том лежерном животном стилу и учине место једним предивним острвом за живот. Оно нас је још научило да више бринемо о себи и физички и ментално, као и да се окренемо природи. Сви они модерни проблем су бесмислени и једноставан живот је најлепши. Онај поред океана, уз залазак сунца, кокос, и босе ноге у песку.”

Poslednji put izmenjeno
Morate biti prijavljeni da bi mogli da ostavite komentar

© Žurnalist. All rights reserved.

Top Desktop version